Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude lađe.
Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.
Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.
Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.
Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.
Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.
Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.
Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.
U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.
I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.
čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.
Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.
Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.
Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.
Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.
Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.
Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.
Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.
Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,
za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.
Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.
Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.
Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.
Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.
Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.
Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.
Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.
Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.
Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.
Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.
Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.
Beži zato dok možeš!
Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.
Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.
Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.
Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.
Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra
Mika Antić
uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude lađe.
Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.
Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.
Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.
Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.
Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.
Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.
Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.
U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.
I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.
čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.
Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.
Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.
Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.
Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.
Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.
Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.
Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.
Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,
za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.
Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.
Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.
Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.
Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.
Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.
Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.
Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.
Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.
Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.
Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.
Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.
Beži zato dok možeš!
Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.
Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.
Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.
Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.
Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra
Mika Antić
Нема коментара:
Постави коментар