26.01.2012.

"Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s čim sam se spajao
a nisam ga ni takao
... možda sam boravio i u svom životu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe
sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je čudno čak i umreti…
jer ja se ne završavam."

Mika Antić

29.04.2011.

Ljubomorno dugme

Kad sam sreo dugme bez kaputa
Sedeli smo, tako prekoputa,
Dugme, ja i mesečina žuta.

Sve je bilo divno, al sumorno
Jer dugme je bilo ljubomorno.

Dugme boli, kog sad kaput voli?
Dugme pita, gde moj kaput skita.

Ja mu kažem: dugme, nije drama,
zašto patiš? Vidim ti po licu
gotova je ljubav među vama,
mani kaput, pa voli dugmicu!

Šta te boli kog sad kaput voli!
Ko te pita gde tvoj kaput skita?

Sve je bilo divno, al sumorno
Jer dugme je bilo ljubomorno.

Dugme boli, kog sad kaput voli?
Dugme pita, gde moj kaput skita?

Brana Crnčević

28.04.2011.

Nemoj čekati da neko drugi započne. Na tebi je danas red da otvoriš krug radosti. Ponekad je dovoljna mala iskra da zapali veliku vatru. Sa iskrom dobrote moglo bi se početi menjati svet. Ljubav je jedino blago koje se umnožava deljenjem. To je jedini poklon koji se tim više uvećava što se više troši. To je ujedno i jedino preduzetništvo u kojem se upravo trošenjem više zarađuje. Poklanjaj to blago, razdeli ga, razbacuj na sve strane, do dna isprazni džepove i korpe, i sutra ćeš ga imati još više nego što si ga imao juče.

B. Ferrero, Priče iz pustinje

27.04.2011.

Velegradska pesma

Kaže mi onomad moja žena
Za koju bih sve učinio

Volela bih da imam
Jedno malo zeleno drvo
Da ulicom trči za mnom

Vasko Popa

26.04.2011.

Mali kamerni nokturno

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude lađe.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.

I polumrtav od ljubavi.

Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.

Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.

Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra

Mika Antić

13.12.2010.

To još niko ne ume

Hajde plači sa mnom
niko ne plače kao ja
biće ti malo nezgodno

uvek mi nabiju prst u oko

smeta im zvuk okamenjenih suza dok prave rupe u podu
Hajde plači sa mnom
samnom je najlepše plakati
biće ti malo nezgodno
moraćeš da mi brišeš suze
a to još niko ne ume.

Hajde raduj se sa mnom
niko se ne raduje kao ja
skakaćemo po žardinjerama
vrtećemo se oko uličnih svetiljki
ljubićemo drvorede
širiti ruke, hvatati radosne sebe u letu
biće ti malo nezgodno
gledaće nas prolaznici
malo je reći mrko
iako nikog ne mlatiš i nikom ne smetaš
svikli se na čemer
pa im je čudno, sve što se izvije drugačije

Hajde raduj se samnom
niko se ne raduje kao ja
bubamari na ruci
svicima u krilima leta
procvalom mirisu lipa
pesmama reka
biće ti malo naporno
treba prepoznavati radost dvadesetčetri sata.

Hajde pij sa mnom
jer niko ne pije i ne nazdravlja kao ja
Uzdravlje mojih zvezda i breza
što me nikad napuštale nisu
za svaku ponaosob po kriglu piva
Hajde pij samnom
jer niko ne zna kao ja
za svaku žicu zadenuti milion razbijenih parčića sebe
biće ti malo nezgodno
iako ne praviš galamu i pijan
ne mlatiš ostale goste
biće ti malo nezgodno
ako nas primete
kako plivamo kroz pločnike i nevidljive zidove
moraćeš da naučiš
u pravom trenu da zagrliš svaki moj skrhan deo
i da ga uspavaš izranavljenog
a to još niko ne ume.

Hajde crtaj sa mnom
jer niko ne crta naslagama ugljena iz sebe
biće ti malo nezgodno
umakaćeš prste u moja nedra
treba istrošiti taloge
ima ih za par gradova, u muralima sve zgrade da osvanu
a posle
moraćeš da naučiš prepoznavanje mog spokoja
i trebaš me zagrliti i tad
a to još niko ne ume.

Hajde boluj sa mnom
niko ne boluje kao ja
teglićemo bol u zavežljaju na štapu
savijaće nam kičmu
a mi ćemo se uzdizati
i radovaćemo se,
veruj
bar za trunku više od drugih
jer ćemo pevati pesmu
Nismo beskičmenjaci i plastičnjaci
moraćeš da naučiš da me lečiš, umiriš, miluješ
dok bolujem od ljubavi
kasno ih lažne naslutim
zaletim se otvorenog srca
koplja lakše prodru
a ja ostanem tako
da krvarim na lažima
zabezeknuto i zveknuto
malo je reći
k’o glavom o banderu
moraćeš da naučiš razvezivanje čvorova bola
kad zadesi se tako da umrse se raznoliki
za isečenim drvetom
za ljudima koji se nikad ne vrate
za istopljenim snegom
moraćeš da naučiš razvezivanje čvorova
dok bolujem od mržnje
čiji me hici okrznu u hodu
a od nje bežim odavno
sluhom i mirisom
vidom i jezikom
dušom i umom
biće ti teško
jer to je maraton za ceo život.

Hajde sanjaj sa mnom
jer niko ne sanja kao ja
brdo pahulja
i kako pronalazi poljane na kojima niču stihovi
dobrotom opijeni
makar ih nikla samo dva
biće ti malo nezgodno
moraćeš da se hraniš ostvarenjima malih snova
da roniš kroz plitke i duboke snove
i letom dotakneš njihove vrhove
a to još niko ne ume.
Hajde pričaj sa mnom
jer niko ne priča toliko koliko ja
biće ti malo nezgodno
moraćeš da shvatiš
može se biti pričljiv i mudar istovremeno.

Hajde ćuti sa mnom
biće ti mnogo teško
ozbiljno mi lice
moraćeš naučiti da ga nosiš
i svima objašnjavaš
da nisi ljut i neraspoložen
samo ti, lice takvo
ja sam se umorila od objašnjavanja
ako se umoriš i ti
evo, kupićemo maske klovnova
pa ćemo se stalno keziti
ili ćemo štipaljkama, krajeve usana zakačiti za uši.

Hajde izvinjavaj se sa mnom
jer niko se ne izvinjava kao ja
kad treba i kad ne treba
biće ti veoma nezgodno
učićeš od mojih breza i zvezda
kako se izvinjava bez podteksta
šumova predomišljanja
a to retki znaju
moraćeš da se naučiš strpljenju
neka izvinjenja stižu sa decenijom kašnjenja.

Hajde igraj se sa mnom
niko se ne igra kao ja
igraćemo žmurke
biće ti malo nezgodno
dok se pokušavaš uvući u tubu boje
sakriti se na polici iza knjiga
između dve stranice
iza dva slova
igraćemo pošteno
zapamti
nikad se nećemo igrati grubih igara
nikad se nećemo igrati rata
ni postrojavanja
čim mi neko naredi da se postrojim
ja se rastrojim k’o četa leptira
takva mi šarena neposlušnost
verujem
neće ti biti teško
mi smo deca ranjenog pogleda.

Hajde voli sa mnom
niko ne voli kao ja
moraćeš da naučiš
„ako se voljenje uopšte može učiti¤
to mora da traje dugo i strasno i iza beskraja
biće ti teško
treba voleti tako
i raznovrsno
treba voleti
zarazno i bez predaha.

Hajde želi sa mnom
jer niko ne želi tako malene želje kao ja
modroplav kačket
bordo plišanu svesku
mesingan fenjer u sobi okačen
bosu nogu u travi
nežnost maslačka na ramenu
pev slavuja, poželi

Hajde želi sa mnom
jer niko tako bandoglavo
uporno
ne upire želju
da se rodi kad hoće i gde hoće
biće nam mnogo teško
to još niko nije uspeo.

Hajde svetli sa mnom
sedefasto kao Mesec
počnimo odatle
to je bar lako…
…a za ostalo, biće ti, kako se snađeš
jer niko nije
nepodnošljiv
uvek
kao ja
tako bar kažu oni
koji sve ono
još ne umeju.

Nikita Stanesku